Tuesday, October 17, 2017
DonMarkoC

Vrlo Dobro. Služimo Srbiji.

Jednom sam sa nekim iskusnijim ušao u razgovor… rekao sam: ”Ja mislim da…” kad me je prekinuo i pitao: ”A ti si neki mislilac jel?” Ostadoh zbunjen. Kaže: ”Sine, ti možeš da razumeš, shvatiš, skontaš, ali ne možeš da budeš mislilac jer za to nemaš iskustva o toj temi…” #Šamarčina!

Nisam odmah razumeo šta mi je rekao… tek nakon šoka sam… da je u pravu. Mudrost dolazi iz iskustva, a iskustvo iz grešaka… kažu. Međutim neki, čak i bez greške, sebi dozvoljavaju da vrlo čvrstog stava komentarišu dešavanja, sisteme i pojave u društvu. Ako pogledamo koji je to sistem koji vrlo rado komentarišu, onda je to Vojska. Mahom oni koji nikad nisu išli u vojsku. Otkud to? Odakle vam ideja da budete mislioci? Za promenu ja ću vam sada napisati šta vam donosi Vojska, šta oduzima, šta se tamo dešava, čisto da imate sveobuhvatniju sliku, jer za razliku od vas, gde čuda, ja sam bio u Vojsci…

14248763_10210736184900212_590684878_n

Sa zakletve, 2003. godine

Mnogi to ne znaju, pa se iznenade i to mahom pozitivno moram priznati. U Vojsku Srbije sam išao 2003. godine, martovska klasa. Sam sam odlučio da idem u Vojsku. Razloge sam imao, bili su vezani za sport u to vreme i moje mogućnosti da odem iz zemlje zbog sporta. To se nije desilo i ja sam se 1. marta uredno prijavio u kasarnu na Topčideru. 4795 je bila moja vojna pošta. Gardijska vojna policija rod. Crna bera. Ja sam sa svojih 193cm bio jedan od najnižih u gardi, možete misliti koliki su oni pored mene! Gardijska vojna policija je zadužena da čuva vrh vojske, vojne objekte i zvaničnike. Nakon samo desetak dana nešto se desilo… okupili su nas ispred kasarne, bili smo u stroju i Zapovednik prve klase nam se obratio rečima: ”Ubili su Đinđića. Proglasiće vanredno stanje u državi. Vaš zadatak je da me pomno slušate, jer ne znamo šta će dalje da se dešava!” 

Imao sam 22 godine, desetak dana u vojsci i vanrednu situaciju u državi. Pa dobro bre zašto baš meni, pomislih. Na sve to, nisam imao ni jedno jedino gađanje puškom, ne znam kako se drži, repertira, čisti, održava, menja šaržer i sl. Dobili smo bojevu municiju i rečeno nam je da je naš zadatak da niko ne sme da pređe ogradu kasarne na Topčideru. Bio sam prestravljen iskreno. Bilo je sve čudno… 

Nakon 3 meseca na Topčideru, premešten sam, zajedno za klasićima, u Nemanjinu ulicu, u Generaštab Vojske, kako bismo bili zaduženi za vrh Vojske. U to vreme ministar odbrane bio je Boris Tadić. Moj zadatak i zadatak mojih klasića, bio je  da obezbedimo sve za siguran dolazak ministra u objekat, da vodimo računa o svemu za vreme njegovog boravka, i naravno za odlazak. To se dešavalo na dnevnom nivou. Boris je bio veoma pristojan, kulturan, i uvek se pozdravljao sa nama, ponekad i prozborio koju. Nakon nekog vremena je postao mentor Vuku Jeremiću, koji je uvek dolazio kod nas, čekajući da Boris stigne. Tada sam ga prvi put upoznao, i sećam se da mi je pričao o njegovom školovanju u inostranstvu, šta mu je to donelo, oduzelo, kako bi ja mogao da se školujem kao on, i sl. Bio je krajnje opušten, mlad i veoma ambiciozan. Vreme sa njim je uvek bio zanimljivo, a sa narodom još više. Sećam se da mi se narod uvek obraćao dok sam mirno ponekad stajao ispred Generlaštaba u Nemanjinoj. Baš tu, na raskrsnici Nemanjine i Resavske ulice, skreće tramvaj… iz njega su uvek odzvanjali poljupci koje su slale devojke, pozdravi koje su slale žene, osmesi koje su slali svi, vojnički pozdravi koje su slali muškarci, i uvek čvrsto stegnute pesnice u znak podrške da izdržim. Malo je reći koliko znači saznanje kako vas percipira narod… Neretko su fizički dolazili do mene/nas da nam donesu vodu, čokoladu, ponude zvakom, pozdrave. Bilo je nestvarno zanimljivo i lepo.

Crb5balWYAAF50O

Vojska je sistem za sebe. Moj pokojni deda Dušan je bio vojno lice, i on je mom ćaletu Slavku rekao šta je njemu njegov otac rekao: ”Ne zavaravaj se, na ovim prostorima ne prođe 50 godina a da se ne zarati”. Kada sam to čuo bio sam zatečen, i kada pogledate unazad istoriju stvarno je tako. Tužna činjenica. Rat je nešto što nikada ne treba da se desi, ali ovo je izrekao neko iz mudrosti. Na početku sam napisao kako se postaje mudar. Dakle, nadam se da više nikad neće doći do rata, i da odlazak u vojsku ne znači pripremu za rat. Vojska je oduvek bila jedini sistem u koji ljudi najviše veruju, jer vojska je narodna. 

Da li je ona glupost? Zavisi šta vam donese i kako je percipirate. Meni je donela puuuuno vremena da razmislim o sebi, budućnosti, i da osetim šta znači biti poslednja karika sistema. Nakon Vojske više nikad ne želim da budem poslednja karika. Donela mi je znanje oko naoružanja, rukovanja istim. Donela mi je disciplinu, odgovornost i osećaj zajedništva, podrške. Donela mi je i prijatelje i drugove. Danas smo svi klasići, i gde god odem u Srbiju imam klasića. Njihov sam. Oni su moji. Delili smo sve. Donela mi je da znam šta je atomski s leva. Donela mi je da izađem iskusniji, zreliji, da drugačije gledam na slobodu i život. Da li je najpametnije mesto na svetu? Naravno da nije. Baš zato nemojte biti mislilac bez iskustva. 

Moram da napomenem da je moja generacija jedina u istoriji Vojske koja je položila zakletvu bez prisustva porodice i prijatelja, usled vanrednog stanja. :/

Zanimljivosti iz Vojske

Ok, da, u Vojsci se dešavaju i čudne stvari. Sve one imaju svoje razloge. U Vojsci su svi različiti. Neko je na osnovnoj, neko na srednjoj, neki su sa faxom, neki su preduzetnici, neko je iz grada, neko sa sela, neko gay, neko umetnik itd. Ako je prst jedne ruke jedna osoba i ako se svakom da integritet da sam odlučuje, svako će na svoju stranu, baš kao i prsti, i tu nema zajedništva i sistema. A cilj u Vojsci je da od svih vas napravi Jedno, jer samo zajedništvo i jednoumlje može da vam spasi glavu. To je cilj Vojske. Da skupi sve prste jedne šake i da ona postane pesnica koja ide samo napred. 

vojska (2)

Svi kao jedan

Obraćanje: U Vojsci se obraća drugačijim rečnikom koji striktno mora da se poštuje. Dakle da bi se održala kontrola morate da poštujete pravila, u suprotnom slede konsekvence. Ukoliko želite da idete u wc to izgleda ovako:

U odlasku:

  • Gospodine Vodniče, vojnik Marko Cvetković. Dozvolite mi da idem u wc.
  • Možeš da ideš.
  • Razumem gospodine Vodniče.

U povratku:

  • Gospodine Vodniče, vojnik Marko Cvetković. Dozvolite mi da se vratim u spavaonicu.
  • Možeš.
  • Razumem gospodine Vodniče.

U šoku ste? 🙂 E pa i ja sam bio, ali sam izdržao! Skoncetrisao se da tako mora, i isključio emocije, prihvatio, i sve je lakše išlo. Da ne pričam koliko smo se sprdali međusobno posle za sve na ovu temu.

Neposušnost i ukori: Naravno, uvek ima onih koji su baje, jaki, face, smekeri, oni koji neće da slušaju. I to je to. Samo onda se dešava nešto što može samo sistem. Ukoliko neko ne uradi nešto kako treba, kako je naređeno, dobije Ostav. To znači, sve iz početka. Ukoliko odbije poslušnost nadređenog dešavaju se igrice. Ovo mi je omiljeni deo. 

Igrice su:

Crno beli svet: To je kada vam nadređeni, zbog jedne budale koja je odbila poslušnost, naredi da sve krevete koji se nalaze u spavaonici rasklopite. Svaki krevet (na sprat su) se sastoji od 3 kocke (zamislite dušek podeljen u 3 dela) i plahte (čaršaf). Kocke su tamno sive, skoro crne, a plahta je bela. Krevet u gardi treba da bude tako zategnut i pod konac, da kad komarac sleti na ivicu poseče muda. 🙂 (Tako su nam rekli) E sad, sve te krevete, svako za sebe, treba da rasklopi, da poređa kocke jednu na drugu kako bi to bila jedna veeeelika crna kocka. Belo ne sme da se vidi bilo gde, plahta je izmedju kocki. Vreme: 3 minuta. Taman kada pomislite da ste uspeli, uđe drugi starešina i kaže: ”Ko je vama rekao crno? Ko? Hajmo 3 minuta belo!” Vama se naravno prevrne stomak, i onda žurba da namestite krevet kao za smotru, za spavanje, za komarca.  U spavaoni je naravno haos. Ulazi onaj prvi starešina, i kaže: ”Ja se ne sećam da sam vam naredio Belo. Ostav. 3 minuta crno!” Dakle, sve iz početka. I tako jedno 5 puta. Pogledi sve više idu ka onoj budali koja je odbila naređenje. Sada smo svi na jednoj strani, a on sam. Pojedinac protiv sistema. Poznato? Ma koliko da je jak, veliki, opasan, ne može protiv ostalih 49 u spavaoni. Nas 49 smo sistem.

Gušterov let: Je jedna veoma naporna kazna, koja zadesi neposlušne, kao u gornjem primeru. Ona se ogleda ovako. Neko napravi sranje, a kazne se svi. Dakle nema pojedinca, istaknutog vojnika, razlike. Svi za jednog, jedan za sve. Gušterov let je dobio ime po vojnicima koji su tek došli, a oni se zovu gušteri. To su vam kao brucoši na faksu. Dakle, pojma nemaju gde su došli. Kada neko napravi sranje, budemo kažnjeni tako, što on ima zadatak da se popne na gornji sprat kreveta, i skače sa jednog kreveta na drugi u celoj spavaoni i na sve krevete. Onda siđe dole, pa skače koliko može sa donjeg na donji krevet. Sva ona perfektnost pod konac kojom su bili skockani kreveti je naravno rasturena! Dolazimo do istog. Naređenje svima da srede svoj krevet, pa onda ostav, pa opet gušterov let, pa opet sređivanje. Na kraju, pojedinac je ukroćen od sistema, ne od nadređenih.:)

Operacija sijalica: hahahaha i danas se smejem kako ovo zvuči, jer zvuči kao neka državna akcija, a zapravo je kazna za vojnike. Opet, usled greške pojedinca ili par njih, nadređeni vam kaže: ”Idemo, operacija sijalica. Vreme 1h.” To znači sledeće… da se cela spavaona isprazni, iznese iz zgrade i identično namesti na igralištu u krugu kasarne! Dakle cela! Kako spavamo, koji je krevet pored kog, sve kasete, oprema, kreveti, sve! U spavaoni sme da ostane jedino sijalica. 🙂 Znate li kako izgleda selidba 50 vojnika sa 2 sprata na igralište? Taman namestite, i stiže poslednji vojnik, nadređeni vas zaustavi rečima: ”Ostav. Zašto iznosite stvari napolje? Zašto se ne pripremate za krevet? Vraćaj nazad sve to. Vreme 1h.” hahahahah Bože šta sam radio… Naravno, ovo je toliko teško, da se radi samo jednom. Vraćamo se na sistem protiv par pojedinaca ili grupe neposlušnih.

Ima još, možda nekad dopunim ovo izdanje o Vojsci. 🙂

Šta vam mogu reći na kraju.  Jedino što mi je Vojska ”oduzela” je vreme. Znamo da je vreme nepovratno. Međutim to mogu da kažem ovako: oduzela, a mogu i ”oduzela”, kao što jesam. Jer na kraju, zapravo, ona mi je dala iskustvo. 

Mnogi se protive Vojsci. Razumem ih. Mladi koji stvarno nemaju životnog iskustva ni ne uzimam u obzir. Ovi stariji su veoma zagovornici protiv Vojske. Za i protiv imate na sve strane. Ovaj tekst nije ni Za ni Protiv, on je moje iskustvo. Profesionalna Vojska nije pravo rešenje, makar ne kod nas. To otvara vrata da neko nešto radi zbog para, a ne zbog osećaja pripadnosti. To vam je kao reprezentacija u sportu. Niko ne igra za lovu, kontate? Lični je izbor da li će da igra ili ne. Smeta mi što muškarci uporno konstatuju da je to gubljenje vremena. Možda i jeste. Najbolji odgovor na to će dobiti ako pogledaju gde su sada u odnosu na pre godinu dana. Šta su to toliko krucijalno postigli u životu što bi im Vojska oduzela? Ok, neko je postao ćale, neko se zaposlio, neko otputovao, ima super primera. Baš zato, mnogi nisu ništa uradili, a nemaju nikakvo novo iskustvo. Mnogi kao da se plaše, takav sam utisak stekao. Momci, nećete u Vojsku? OK. Hoćete/nećete da idete civilno? OK. Ne možete da se porađate i da hoćete. OK. Šta onda vi treba da uradite za reprezentaciju zemlje iz koje ste ili smatrate da je dovoljno što postojite? Ili smatrate da Vojska ne treba da postoji. Svaka zemlja ima vojsku. Postoji 16 zemalja koje nemaju Vojsku.

Pesnica. Sistem. Ako vam ovo nije jasno, pogledajte naše pretke koji su dali život da bi se vi danas nećkali da li ćete na 6 meseci u Vojsku ili biste pre da jurite pokemone po gradu? 

svecani-ulazak-djenerala-zivkovica-u-mitrovicu-w

Ja sam bio u Vojsci i ponosan sam na tu činjenicu. Ne mogu da osetim ništa drugo osim ponosa. Šta sam dobio? Ako ništa drugo, prijatelje. Malo li je na ovu skupoću!

Vrlo dobro! Služimo Srbiji. 

Dragutin_Matić,_1912

1912. godina: Dragutin Matić ovde ne juri pokemone.

Za happy end vam kopiram deo teksta Aleksandra Tijanića koji je to sročio u svom fazonu. Sve može da bude i ogledalo ovog sastava… Hvala Aleksandre.

”Ko ste, bre, vi ljudi? Šta je vaša generacija? Koja je vaša pesma? Slogan? Šta piše na vašem bedžu? Kome verujete? Čemu kličete? Protiv čega ste, za šta jeste? Šta menjate? Koje su knjige vaše? Čemu se radujete? Ko su vaši budući klasici? Koji je razlog vašeg postojanja? Zašto ste na ovom svetu? Zar se mirite sa sudbinom generacije proizvedene u trominutnom aritmičnom susretu nesrećnog spermatozoida i uplakane jajne ćelije? Kome i šta otplaćujete ovakvom sudbinom? Zašto su vaši dugovi kad ih niste napravili? Zar je u vašoj generaciji Če ubio Fidela? Hoćete li da generacijski budete prokleti, beznačajni, kusur istorije? Da ličite na nas?

tijanic-aleksandar_660x330

Aleksandar Tijanić

Zar je pogled na celulit Kim Kardašijan vaš krajnji horizont? Vaši hiperpalčevi razvijeni esemesom, vaš Veliki brat, Pahomije i Preljubnici, medijski natureni idealno-tipski idoli sa istim brojem pačjih usana i identičnim vimenima, pazarenim sa monotone Ikea police; zar je to sve što generacijski možete? Što smete? Ovi posleratni, pre vas, videli su Bitlse, Kenedija, Vijetnam, Muhameda Alija, Šezdesetosmu, Vudstok, decu cveća, crnu braću, Branda, pozu 69, Selindžera, našu Zlatnu palmu, nobelovca Andrića, sletanje na Mesec, Olimpijadu na Jahorini, tranzistor, Bila Gejtsa, TV u boji, Merilin Monro, računare komodor, Dilana, kraj SSSR-a, Zorana Radmilovića, more, Maratonce, Šona Konerija, Zvezdu kao prvaka sveta, smrt Tita, daljinski upravljač, kraj aparthejda, našu zlatnu u košarci, Džajića, Konkord, Pikasa, prvi deo Kuma, ce-de, pad Berlinskog zida, Arsena Dedića, otvaranje Kineskog zida, Bugarsku u Evropskoj uniji, pokriveni Hram Svetog Save, građanski rat i raspad Jugoslavije.

Vidite li razliku? Zašto na nju pristajete? Zašto ste, neopisivo mlitavo, pristali da posle prethodne, silicijumske generacije budete mutavi silikonski naraštaj?”

Tačka je stavljena. 

 

About The Author

Krenuo sa sportom. Prešao iz analognog u digitalno. Kreativac. Osnivač Adria Daily magazina. Zaljubljenik u dobre stvari. Ne voli nepravdu. Život ne želi dapamti po rizicima koje nije prihvatio.