Monday, December 11, 2017
DonMarkoC

Kako me je #MojPrviRacunar spasao za vreme sankcija

Kada želite da saznate ko je i kako je vašim prijateljima promenio život, najbolje da pitate baš njih. Moj gost na blogu je Mirjana Vladisavljević, čija je priča o ljubavi isprepletana sa kopjuterom. 

Mirjana: Kako me je moj prvi računar spasao za vreme sankcija i kako sam upoznala muža koji je sasvim sigurno imao prvi računar u gradu! (ovu tajnu ne smem da vam napišem, ali budite sigurni da je istina)

Tih godina, nije baš mnogo ljudi imalo računar, a ja sam toliko žarko želela da zaradim neki novac. Zima, 1994, u prodavnicama nema da se kupi ni sapuna, a mi smo uspeli da nađemo dečka iz Novog Sada koji se tada bavio slaganjem konfiguracija, pa smo kupili neku munju, i za to dali 30 čekova! Nemojte da me pitate, koliko je to tada bilo u parama, mnogo! Sećam se rasprave, oko grafičkih kartica, oko Intela, oko monitora. Sećam se i da smo iz Novog Sada putovali 9 sati da bismo doneli računar u Beograd, jer prevoza nije bilo. No, ljubimac je stigao na adresu i sreći nije bilo kraja.

unnamed

Tih kriznih godina, moja ljubav prema mom prvom računaru, donela mi je i neočekivano velike prihode. Da li znate šta je bilo 485 maraka za 3 dana rada nedeljno?! E, pa nisam ih potrošila, samo sam kupovala dalje, sećam se HP 5L štampača, pa bila sam glavna mačka u kraju. Svima je trebalo nešto da se printne.

Unos teksta, prelom, lova do krova! No, to je bio samo početak. Moj prvi računar, doneo je u život i mog sadašnjeg muža. Tada nije postojao FB, Twitter i ostale mreže, ali je postoja SerbianCaffe, mIRC i ICQ!

Godinu dana sam se dopisivala sa čovekom, smejali smo se do besvesti, znate jedan od onih likova kad ga vidite na mreži pa vam baš bude milo što je tu, i ne, nije mi tražio slike, niti ja njemu, mi smo se samo sjajno smejali. Posle više od godinu dana ćaskanja trebala mu je pomoć, iz hobija je radio pripremu za štampu, i cureo mu je dead line, ponudila sam se da mu pomognem. Posle 8 sati rada, došao je ispred zgrade da mu dam disketu! Tog momenta, moj život više nije bio isti, zaljubila sam se kao nikada u životu, to veče smo se smuvali, u sledećih 10 dana smo shvaliti da je to to, i da je glupo da život trošite na neke druge ljude. Venčali smo se par meseci kasnije.

Kompjutere nikad nismo prestali da vukljamo sa nama, pa smo tako istog momenta kupili i lap topove čim su se pojavili na svetskom tržištu. Žene obično sate provode u prodavnicama sa garderobom, a mi sate provodimo u Gigatronu, jer strast ka računarima smo preneli i na dete.  Nikada nismo branili klincu da se igra na računaru. Sećam se da je Far Cry bio toliko popularna igra, a da je on sa 4 godine bukvalno leteo sa nivoa na nivo, ali uslov je bio – može da se igra, ali mora malo i da crta kuće u Corelu. I tako, sa 7 godina, Đuđa je petljao po Corelu, a onda i po PSD. Kad je napunio 8 godina, shvatili smo da je baš glupo što on nema svoj lap top, pa je tako osvanuo i prvi lap top u Djudjinom vlasništvu. Gde ga je to odvelo, videćete i sami u godinama koje dolaze. Nikada nismo prestali da pratimo i da kupujemo uvek novo, uvek bolje. Ostali smo verni PC-u. Iako svako ima svoj lap top, uvek uredno imamo neku skalameriju ispod stola, kojoj je skinuto kućište, da se dete igra i da nauči nešto i o hardveru 🙂

Ovaj tekst je urađen u saradnji sa kompanijom INTEL.

Mirjana Vladisavljević

 

About The Author

Krenuo sa sportom. Prešao iz analognog u digitalno. Kreativac. Osnivač Adria Daily magazina. Zaljubljenik u dobre stvari. Ne voli nepravdu. Život ne želi da pamti po rizicima koje nije prihvatio.

%d bloggers like this: