Tuesday, October 17, 2017
DonMarkoC

To su ona lepa vremena kad smo imali državu za koju je vredelo boriti se…

Nekako sve doživim emotivno. Takav sam. Ljudi mi govore: ,,To su ona lepa vremena kad smo imali državu za koju je vredelo boriti se…” Donekle i shvatam takav način razmišljanja, samo donekle.

Kada sam devedesetih godina prošlog veka dobio priliku da budem na širem spisku reprezetnacije tadašnje SR Jugoslavije, mojoj sreći nije bilo kraja. Zapravo, toliko sam bio presrećan i sa tremom, da sam izgoreo u svoj toj želji da pokažem talenat u punom sjaju. To sve ne anulira trenutak kada dobijete poziv na pripreme kadetske, pa kasnije i juniorske reprezentacije. Moj tadašnji trener je bio Toza Matić. Pored mene na klupi su sedeli, Micov, Radmanović, Šekularac, Tošić, Mičeta, Teodosić je bio sa nama kao mlađi i perspektivan igrač… Trenirali smo u školi Učiteljskog naselja na Zvezdari. Ja sam redovno putovao iz Vrnjačke banje na svaki trening. Nisam znao kako da ljudima objasnim da mene ne mrzi da redovno bijem 200 km po pravcu, kako bih bio deo reprezentacije, makar na pripremama. Otac od koga sam sve naučio o košarci, Slavko, rekao mi je tri proste rečenice, koje su se meni urezale u mozak zauvek:

U svaki tim se ulazi odbranom. Igraj odbranu, gini za dres, lako ćeš pokazati šta možeš u napadu.

Niko neće da te pusti da igraš na lepe oči. Pokaži šta znaš na terenu, a ne van njega.

Dres reprezentacije je svetinja, kakva god država da je. Ti predstavljaš nas sve, a porodicu posebno.

Danas, gledajući neke nove zvezde košarke, shvatam da više ne postoji taj osećaj pripadnosti. Ne postoji iskrena želja i emocija, baš ona koju osećam dok pišem ove redove i dok me prolazi jeza po telu, da budeš deo najboljih par momaka jedne države i braniš njene boje na takmičenju. Da li živimo u dobrom sistemu? Ne. Da li je ovde najbolje za život? Sigurno ne. Da li imamo drugu državu? Nemamo, tj možete da je imate, ali zapamtite, bićete stranci tamo negde, i stranci u sopstvenoj zemlji. Uvek može bolje, i ja čvrsto u to verujem. Ono što ne mogu da razumem jeste činjenica da neko odbija dres reprezentacije svoje zemlje! Ne mogu da razumem, i trudim se svim silama da nađem opravdanje imesto njih koji sebi to dozvoljavaju. Država je takva kakva jeste. Moja je. Igrati za reprezentaciju zemlje je nešto posebno i najbolje što će da ti se desi u životu, jer nosiš onaj dres koji su pre tebe nosile legende jednog sporta. Država jeste menjala ime, vrednosti, sisteme, ali je Država! Ne postoji trofej, pare, odlikovanje koje može da zamene stajanje na postolju i slušanje himne svoje zemlje. Ako mislite da postoji, nabrojte mi…zanima me, jer ćete mi možda olakšati da razumem igrače koji tako gledaju na stvari.

Možda nisam bio dovoljno dobar za prvi tim reprezentacije, možda nisam bio ni za širi spisak… ali poziv sam dobio i zajedno sa njim priliku da obučem dres sa brojem 8, na kom je pisalo SR Jugoslavija! Taj dres je rođaci nosio ŽARKO PASPALJ!!! Ej, ja oblačim Žarkov dres i nosim njegov broj! Da li ste svesni šta to znači za momka u 16/17 godina??? SVE!

A danas? Danas malobrojni znaju šta znači biti izabran. Šta znači doneti narodu slavlje na ulice i osmeh na lice. Šta znači da se makar malo osetimo posebno u ovim našim životima borbe i preživljavanja, da se neko naš borio za nas, našu zemlju, da smo prvi u nekom sportu. Da te sa klupe vode takvi treneri kao što su Sale i Muta. Da osetiš tu vibraciju iz svlačionice o kojoj mašta NN košarkaša širom planete. Da ti se znoje dlanovi pre podbacivanje lopte. Da ti Sale Đorđević šapne na uvo: Verujem u tebe, ti to možeš, samo me slušaj. Da te lupi do dupetu kad izlaziš iz igre. Da čuješ fore i fazone u tajm autu, u svlačionici. Da doživiš da te neko, ko  je osvojio sve, motiviše. Da ti roditelji sede u publici i da su im oči pune suza od sreće. Da svako ko te zna i ne zna, sada svojata. Da su ti školski drugovi ponosni jer te znaju ceo život. Da oni koji te ne znaju sada na sva usta pričaju kako su oni zaboga videli i oduvek znali da ćeš biti veliki. Da… sve vam je jasno.

Ja razumem da neko želi da se usavršava, da uloži vreme u sebe, da bi imao što bolju karijeru. Samtram da igranje za reprezetnaciju ni u jednom slučaju ne može odmoći tom cilju. Naprotiv. I uvek se setim reči Saleta koje je izrekao Radmanoviću, nakon što ovaj nije doživeo da spusti glavu i da mu neko stavi zlatnu medalju oko vrata: Je l’ sad shvataš, sine? 

“Sportistima se pruža prilika da predstavljaju svoju zemlju u nečemu. Da li ima nešto više i veće? Ugovor, novac, jedno leto više provedeno na plaži ili brodu – ima vremena za to. Karijera sportiste vrlo brzo prođe, pogotovo ta reprezentativna jer je zahtevna. Nikada neću zaboraviti Vladimira Radmanovića, te 2002. godine, kada su osvojili zlato u Indijanapolisu. Dočekao sam ih i otišao sa njima u Skupštinu grada. I na toj terasi, Radmanović je bio bez medalje jer je napravio jedan “dišpeto” prema treneru Pešiću u nekom četvrtfinalu ili polufinalu, i bio odstranjen, a zamenio ga je 13. igrač koji je tada bio sa njima, Smiljanić, koji uopšte nije igrao, ali oko čijeg vrata stoji zlatna medalja. Radmanović je toliko plakao da sam ga zagrlio i rekao mu: “Je l’ sad shvataš, sine?” A on me grli i viče: “Sad shvatam.” I suza suzu stiže. Shvatiće oni…”, rekao je za Nedeljnik selektor košarkaške reprezentacije Aleksandar Saša Đorđević.

Pazite koliko samo istine u ovih par redova…

Hoćete da zaradite pare? Ako. Hoćete da se slikate za naslovne strane? Ako. Hoćete da pričate kako ste bili u NBA? Ako. Hoćete da imate separe na splavu kad god se pojavite? Ako. Hoćete sve sad i odmah? Ako. Ako. Hoćete da budete deo istorije jedne zemlje, kakva god da je? E ne može. Jer hoćete sve ovo prethodno. Generacije pre ovih su imale osećaj pripadnosti. Strasti. Želje. Davale su maksimum. A vi? Da ste svi kao Štimac, gde bi nam kraj bio. I obično u životu i sportu onaj koji misli da može i da mu sve olako ide sa talentom, dostigne svoj potencijal i krene nizbrdo. Da taj neko ima želju kao Štimac, zamislite šta bi se desilo. Zato volim Štimca. Dečko ima stav i zna šta je reprezentacija!

Sve ovo sam napisao jer sam stvarno verovao u Jokića. Da je predobar je neosporno. Sad sam razočaran. Kao ex košarkaš. Kao osoba. Kao državljanin Srbije. Znam da se bez svakoga može. Tim koji najbolje funskcioniše i daje rezultate je TAJ TIM. Samo ne razumem lične odluke i svest u kojoj donosiš takve odluke. Svakako ih poštujem. Šta ću, jače je od mene…

Moj idol je bio Dražen Petrović. Pa svi iz tima 90-tih, pa sam mislio da će biti Jokara. Šteta. Razočaran sam razmišljanjem, a ne igrama.

Svim ostalim mladim košarkašima koji tek treba da obuku dres, razmislite dobro kakve odluke donosite, jer nekad znaju da se pretvore u noćne more, a kad loše spavate, koš vam je mali kao rupa za klikere.

 

About The Author

Krenuo sa sportom. Prešao iz analognog u digitalno. Kreativac. Osnivač Adria Daily magazina. Zaljubljenik u dobre stvari. Ne voli nepravdu. Život ne želi dapamti po rizicima koje nije prihvatio.