Tuesday, October 17, 2017
DonMarkoC

Ana Bučević: Ja uvek govorim ono što ljudi trebaju čuti, a ne što žele čuti

Kada sam se prvi put upoznao sa učenjima Ane Bučević, bilo je to kao kada bih prvi put stao na klizaljke i krenuo da izvodim piruete iz umetničkog klizanja. Bukvalno. Umesto da idem korak po korak, kliz po kliz… ne! Ja sam frajer odmah želeo da sednem za komp i da ja njoj kažem šta imam! Ja! Sreća pa sam se iskontrolisao, jer bih verovatno napavio veeeliku grešku. Pružio sam sebi šansu… ne njoj, sebi. Polako, kliz po kliz, video po video, tumačio, učio, pokušavao, bunio se, negodovao, smejao itd.. A onda sam odlučio da probam malo ozbiljnije i da ja lično manifestujem Anu Bučević ispred mene, na večeri, uz osmehe i vino. Pa šta bude! Ali kako? Tada sam prosto došao na ideju da sve ono što me tišti pitam sam, direktno. Napisao sam jedan blog post koji ima naslov: Kako je Ana Bučević postala simbol prepoznavanja ljudi i samo pustio u etar, čvrsto verujući da će stići do nje. Da će me ljudi razumeti, da će se ljudi prepoznati međusobno i poistovetiti sa mnom. I bi tako. Za manje od 24h taj tekst je u regionu podelilo preko 3500 ljudi! On je nastavio svoj online život, a ja sam osetio neku vrstu pritiska, jer poenta tog teksta je bila uraditi intervju sa Anom i upoznati je. Hej. Baš sam Sergej Bubka, sam sebi dižem lestvicu. A to su/ste želeli mnogi, i kako sami kažete ’’Jedva čekate intervju’’. U mojoj glavi sad je situacija čista, Ana se javila i ljudi moji mi smo otputovali u Split na 36 sati, samo da je upoznamo, zagrlimo, osetimo energiju i pitamo šta nas interesuje. Evo kako je to izgledalo…

U samom startu sam znao da to neće biti klasičan intervju, jer ni Ana nije obična žena. Te varijante pitanja/odgovor i u toj formi, u ovom ’’intervjuu’’ nećete čitati. Čitaćete jednu priču o Ani, njenim razmišljanjima, stavovima, pogledima na svet, mojim zaključcima o susretu, odgovorima na moja pitanja, konstatacije, nedoumice i svemu onome što nije karakteristično za klasičan intervju. Tako sam zamislio. Tako je i bilo.

Split

Krenuli smo za Split u petak veče. Dug je to put. Sa mnom je bila Tijana, moja verna polovina koja me je upoznala sa Aninim učenjima malo više. Istog dana, malo pre nas, put Splita je krenula moja sestra Marina, i ideja je bila da se vidimo i sretnemo tamo. U samom putu kroz glavu su mi prolazile silne poruke svih vas koji ste podržali prvi blog post o Ani. Sve vreme, od kako sam izbacio taj tekst, pa do kretanja put Hrvatske, ja sam imao samo jedno pitanje u glavi! Jedno! A idem da radim intervju. Nisam želeo da sebe silim i smišljam razna pitanja, čije odgovore imate u videima na njenom kanalu. Odučio sam da doživim Anu svim čulima, energijom, i da pustim da sve ide svojim tokom, čvrsto verujući da čim budemo krenuli u ćaskanje, potpitanja, konstatacije, zaključci, sve to će doći samo po sebi, nametnuće se, sinuće mi u trenutku. Prosto sam takav, kad je frka, meni mozak radi 300 na sat, i znam da ću se snaći. Tijana je verovala u mene, i rekla ’’Ok, idemo spontano, biće sve super!’’.

Stigli smo u Split, grad u koji smo se zaljubili na prvi pogled. Nikada pre nismo bili u Splitu… puno ljudi nam je govorilo da se pazimo, vodimo računa, ’’Gde će Srbin u Split, jesi lud’’ itd.. Progutao sam sve to i rekao: Ali mi smo normalni ljudi, i tamo ima normalnih ljudi. Nismo negativni. Verujemo u dobro. Biće sve ok, na iste ljude ćemo nailaziti, i nikakvih problema nećemo imati. Tada sam osetio koliko su svi oni ružni trenuci urezani u glavama ljudi. Koliko je taj glupavi rat rasturio sve ono što je bilo dobro. Posledice svega su tu i danas, duboko ukorenjene u samu bit čoveka, koji, gle čuda, žive jedni pored drugih. Glupost! GLUPOST! Dosta je bilo! Želim nove ljude u životu, nova poznanstva, nova drugarstva. ’’Idemo da krojimo novo doba’’ rekoh Tijani, jer mi smo ti od kojih treba sve da pođe. Pa ko prepozna, taj je onaj pravi. I mogu vam reći da smo imali sjajno vreme u Splitu, upoznali divne ljude, bez ijednog problema šetali ulicama, starim gradom, slikali se, smejali i uživali u lepotama grada i života. Splitu – Hvala!

Pola sata pre viđanja Ana je imala LIVE

Sa Anom smo se dogovorili da se nađemo u određeno vreme. Ja sam još iz Beograda zamolio da to bude neki fin i miran restoran, pa me je Ana zekila da je to u Splitu, u sred sezone, jako teško, ali da sam joj zadao zadatak. Rekli smo sebi da nikako ne smemo da kasnimo, da moramo poštovati tuđe vreme, pa makar i mi čekali Anu i Sašu. Došlo je vreme da se upoznamo, da idemo na večeru. Umetnut u stare zidine Splita, ušuškan između kamenih zidova, sa pločnicima u koje možete da se ogledate, smešten je restoran Makarun, koji je zapravo konoba i bar. Tačno u dogovoreno vreme pojavili su se Ana i Saša. Pao je iskren zagrljaj uz vikanje: Vorteeeeeeex! Naježili smo se svi, seli, razmenili reči dobrodošlice, naručili vino, i zaplovili u noć. Hej, ispred nas su Ana i Saša! Ladno! Tijana i ja smo po vaspitanju naučeni da nikad ne idemo praznih ruku, pa smo pripremili neke poklone kako dolikuje, a koji su se svideli Ani i Saši, što nam je bilo posebno drago. I eto, tek tako, nakon 15 minuta ćaskanja, imali smo osećaj kao da se znamo ceo život. Zaista poseban osećaj. Krenimo redom…

Kada ljudi vide Anu u videima, dobiju želju da rade nešto slično. Zahvaljući Ani, oni to primenjuju i prenose na druge. Tako njena učenja nastavljaju svoj put. Međutim, Ana je takođe nekada bila na početku, a mene je baš ta situacija, kada je prvi put stala ispred kamere, zanimala, odnosno, pitao sam je koja je bila prva vibracija koju je osetila kada se spremala da pusti video u etar? Da li je očekivala kritike, pohvale, ma šta joj je bilo u glavi? Da li je znala gde je to vodi? Šta je očekivala uopšte?

Veoma samouvereno Ana je krenula… ’’Nisam imala nikakva očekivanja. Ja sam to živela! Živela sam zakon privlačenja i kreiranja života pre Facebook-a i Instagrama. Pre otvaranja kanala na YouTube-u. Kreirala sam svoj život. Imala sam krug svojh prijatelja koji su sa mnom to živeli, i koji su čuli kako ja vičem Vorteeeex! Nakon toga sam stavila tetovažu Vortex i ogroman broj ljudi me je pitao: Šta ti je to Vortex? Šta ti to znači? Moj poriv je bio: Daj da objasnim ljudima šta je Vortex. Za sve one koji ne znaju. Kada me neko nov bude pitao šta je to, ja ću mu poslati link da sazna.’’ Tako je Ana snimila svoj prvi video, i to baš za najlepšu moguću reč: Vortex.

To što je Ana živela zakon privlačenja je bio duboko u njoj, do trenutka kada nije izbacila prvi video. Tada kreće njeno javno ’’delovanje’’. Međutim, zapitate li se kako je izgledao njen prvi susret sa tim učenjima? Kako je ona percipirala ta učenja, infromacije itd.?

’’Ja sam kroz potragu za istinom, za spoznajama, došla do Vortexa kao meni najbližeg učenja. Čitala sam puno toga, Bibliju, sve moguće Dalaj Lame, Isusa i sl., tražila… i u svemu sam našla nešto. Od srednje škole sam postavljala pitanja. Moja prva knjiga je bila ’’Život posle života’’. Ja sam došla na ovaj svet s namerom da budim ljude i da dođem do nekih odgovora’’… kaže Ana.

Njen život je imao svoj tok, i danas, mnogo ljudi zna za Anu. U samom startu ona je morala da se suoči sa svojom okolinom, bližom ali i onom daljom, i prosto se nametnulo pitanje kako je baš ta okolina gledala na sve to što ona radi, primenjuje i pripoveda?  ’’Kao da sam luda!’’ rekla je kao iz topa.

Moj prvi video koji sam pogledao sa Anom je bio video koji je ona snimila u kolima na putu ka Beogradu. Sećam se mi se diglo ovo malo kose na glavi jer ništa nisam razumeo. Taj rečnik, pojmovi, njeno samopouzdanje dok govori o nekoj temi… Totalno van mog planetarnog sistema. Odmah sam tražio komentare ispod videa kako bih se uverio da je još neko na mojoj planeti. Onda sam razmislio, zaustavio se, i ma koliko smatrao da sam otvoren za novo, ovo je bio novi nivo otvorenosti koji sam Sam sebi otkrio, novo podizanje granice, nova samokontrola da prvo treba da saslušam do kraja pre bilo kakve reakcije. Kako sve više slušaš, kako sklapaš kockice, kako izazivaš sebe, suštinski ti zapravo dolaziš u jednu ravan sa onim što Ana priča. ’’Dolaziš na vibraciju onoga što ja govorim!’’ potvrdila je Ana odmah. Tada sam otkrio Ani u kom videu je ona mene najviše ’’kupila’’. To bio trenutak u kom je Ana izjavila da je ponekad sebe uhvatila sa mislima da i ona sama sebi izgleda ludo i da zavarava realnost. To se logično odrazilo na to da sam neka učenja odmah hteo da testiram i da sam to radio u prostoru sa mnogo ljudi, gde bi me oni, na neku konstataciju, izjavu, gledali kao da nisam sa ovog sveta, kao da nemam dodira sa realnošću. I tu nastaje jaz. Zanimalo me je, i pitao sam je direktno, da li ta većina svojom energijom, vibracijom, kakva god da je, iako možda oni ni ne znaju šta vibracija znači ali je ipak manifestuju, može da ugrozi moju vibraciju? Kako da ne dozvolim da je ugroze a da ostanem svoj, kako ne bi pomislili da sam ’’skrenuo sa uma.’’

’’Odlično ti je pitanje’’, konstatovala je Ana, i nastavila… ’’Život i iskustvo će te naučiti šta govoriti javno, a šta ne govoriti. Zašto? Postoji super rečenica koja kaže: ’’Nemoj odgovorit ako ćete odgovor umorit.’’

Na osnovu ovog odgovora i kroz nastavak razgovora veoma mi je bilo jasno da Ana zna dosta toga, ali da nije pravo vreme da se neke teme otvore, ispričaju, pokrenu, jer bi takve teme samo otvorile Pandorinu kutiju sa milion potpitanja i sumnji. Izuzetno je svesna svog okruženja, prostora i vremena. Dakle, Ana zna mnogo više nego što možemo da zamislimo, samo ne priča puno o tome, verujte mi. Da li je to autocenzura onda, pitao sam.

’’Ne, to je jedna vrsta mudrosti. Ja sam došla bila u životnu fazu da li ću počet kanalizirati, i stala i rekla: Ana da li to želim? Ne! Ne još! Do više ljudi mogu dopreti sa ovim načinom, nego da počnem kanalizirati neke entitete. Većem broju ljudi neće biti jasno što ja radim, nego onima što će razumeti šta radim.’’

Ana je nastavila da nam pojašnjava ovu temu kroz veoma jasan primer vezan za misli. Iznela je jednu zanimljivu konstataciju: ’’Vi privlačite vaše misli. Vi mislite… Ne! Ne mislimo mi. Mi manifestiramo misao. Ja nisam mislilac. Moja vibracija privlači neku misao koja već postoji. To je jedan nivo iznad. Iskustvo me naučilo, da ako se više udubim u ovu temu i počnem pričati o njoj određenoj količini ljudi koja nije spremna, pogubiće se. Tim gestom ja neću posumnjati u sebe, već mnogi još uvek nisu spremni to čuti. Zato se neke stvari još uvek ne govore. Bez obzira da li ti u to veruješ ili ne veruješ.’’

A onda je nastavila… ’’To vidiš i po ovome – kad ti kažeš nešto, gde te ljudi gledaju ’’Vi što je ovaj lud’’… da li si nešto postigao? Nisi, samo si se umorio. Posle slede dokazivanja, objašnjavanja itd. Zato je bolje neke stvari zadržati za sebe. Jer ja to živim.’’ Nadovezao sam se na ove njene reči i konstatovao upitno – da li je za neke stvari ipak potrebno strpljenje? Ana: ’’To je spoznaja kada je za nešto vreme, odnosno kada neke stvari sazre da budu rečene’’ a to se, kako Ana tvdi, oseti po feedback-u od ljudi.

Ana je puno radila i još uvek puno radi na svim poljima. Nedavno je dostigla 100 hiljada pratilaca na svom kanalu. Dok smo putovali ka Splitu, razmišljajući o trenutku, kom sad svedočim sa Anom, palo mi je na pamet jedno pitanje koje sam prosto morao da joj postavim. Ana, kao i svi mi,

ima nekoliko životnih uloga… Ona je majka, supruga, prijateljica, kuma, ćerka, sestra, autorica, profesorica itd. Zanimalo me kako Ana, u kojoj sve te uloge postoje, uspeva da zadovolji svaku od uloga koju ima u sebi. Kako se oseća, ponaša, kada jedna od njenih unutrašnjih uloga želi da bude zadovoljena? Konkretno, kada Ana kao supruga želi sa Sašom da ode u pozorište bez dece, da bude samo supruga u tim trenucima. Ili da ona uloga kume počne da traži svoje vreme koje želi da provede sa svojom drugaricom u spa centru ili na nekom drugom mestu. Da to što je postala majka, ne znači da sebi treba da uskrati neke želje. Koja unutrašnja životna uloga ima veću vibraciju i kako vaga sa njima?

’’Balans je poenta. Spoznaja. Jedan dan ovoga, jedan dan onoga. Jedan dan ću biti najbolja majka što mogu biti. Sledeći dan ću biti najbolja žena što mogu biti. Sledeći dan najbolja autorica. Ili jednostavno u danu raspodelim… Deset minuta sam to, deset minuta sam to. Poenta je u balansu i ja sam sama svoj život tako napravila. Nekada se desi da ceo dan posvetim sebi, a Saša je sa decom. Sutra sam ja sa decom, a Saša ima svoj dan. Prekosutra smo oboje sa decom, a desi se i da deca budu kod prijatelja, a nas dvoje vani.’’

Ostvariti taj balans, prepoznati sve unutrašnje potrebe u skladu sa svojim životnim ulogama nije nimalo lako. Koliko joj je trebalo da ostvari taj balans? Ana: ’’Jedno 32 godine’’, uz osmeh. Saša dodaje da je to životna škola. Ana je nastavila… ’’Iskustvo te nauči. Zato… Što (ni)je ljubav? Što (ni)je balans? Ono što Nije te uči ono što Jeste. Ako nađeš partnera koji je ljubomoran ko pas, to nije ljubav. Doviđenja. Nađi nekoga koji nije ljubomoran. Dakle, onaj ljubomorni me morao naučiti da to nije ljubav.’’

E baš tu smo pokrenuli temu o kojoj svi volimo da pričamo: ljubav. Moje okruženje je takvo da zaista znam puno ljudi. Iskristalisalo se, međutim, da su mnogi od tih ljudi single i da teško pronalaze partnera. Anina sestra Nada je dala jedan zanimljiv komentar na moj blog koji sam napisao pre upoznavanje Ane i Saše. Rekla je: ’’Čestitke za objektivnost, jasnoću Uvida i O,1 % Ega u tekstu. Ovaj 1 je onaj koji prepoznaje službu ega u razvoju duha.’’ Baš kao što postoji taj procenat ega, zanimalo me je da li i u ljubavi treba da postoji neki procenat ljubomore? Da li je ljubomora važan faktor, začin, da bi se nekom stavilo do znanja da ti je stalo ili može bez ljubomore? U poslednje vreme sve više čujem kako devojke kažu da ako im dečko nije ljubomoran, onda on nije vredan njih, jer im tako ne stavlja do znanja da mu je stalo. Ja lično se sa tim ne slažem, a zanimalo me kako Ana gleda na to.

’’Ne. Ne. To znači da im onda muškarci ne pokazuju na druge načine da ih vole i žele, pa im treba ljubomora da bi im pokazali. Moj muž meni svaki dan kaže: Najbolja si žena svetu. Obožavam te. Ulepšala si mi život. (Saša je naravno malo porastao uz osmeh na licu). Šta će meni ljubomora da bih videla da je njemu stalo? Kad nemaš zdravi pokazatelj ljubavi, ti onda misliš da je u nezdravom odgovor.’’

Sve te emocije se iskazuju na mnogo načina. Verbalno, gestovima, znakovima pažnje itd. Da li, kada svi ti izlivi emocija nekad utihnu u ispoljavanju, znači da su one i nestale? Ana je bila vrlo jasna, jer sam je pitao da li je svesna da su one i dalje tu: ’’Naravno. Emocija se oseti isključivo. Čak i kad je verbalizirana, umanjila sam je.’’

U priči o ljubavi nismo mogli da se ne dotaknemo roditeljske ljubavi i izazovima koje to nosi. Tijanino pitanje je bilo kako se uskladiti sa odlukom našeg deteta koje je izrazilo želju da se bavi nekim vidom extremnog sporta, koji sam po sebi nosi jedan rizik po zdravlje? Ani, kao i svakoj majci, je najvažnije da su joj deca srećna, zdrava i ispunjena, pa nas je zanimalo šta ima ona da kaže na tu temu.

’’Lepo ste rekli, najvažnije je da su deca srećna. Pa da li bi dete bilo srećno ukoliko biste ga sputali da se bavi onim što ga ispunjava? Da li mislite da biste ga na taj način zaštitili? Postavlja se pitanje da li bi vam bilo draže da gledate svoje dete koje je nesrećno i koje se stalno pita da li je trebalo da odustane od svog sna zbog vašeg straha, ili dete koje je srećno u onome što voli? Ja bih svoje dete podržala, jer mi je najvažnije da je on srećan, pa makar i to značilo da se bavi extremnim sportom. Uskladila bih se sa njegovom odlukom, afirmirala, vizualizovala njegove pobede, osmeh na licu, i pružila mu svoju punu podršku.’’

Upravo sve te emocije koje Ana ima u sebi i koje svi oni koji prate Anu osećaju kroz njene videe, su nešto zašto je Ana posebna. Kada sam pomislio na broj od 100 hiljada ljudi, zamislio sam tu količinu ljudi na jednom mestu. Stadionu. Hej, pa to je dva stadiona. To je baš mnogo. Otuda i neka moja unutrašnja razmišljanja na temu kako bih se ja osećao da znam da mene prati i pažljivo sluša toliko ljudi. Osetio sam veliku odgovornost, iako nisam na njenom mestu da to spoznam još bolje, pa je logično bilo da čujem od Ane kako se ona nosi i kako doživljanja sve što se dešava. Zapravo, zanimao me  je trenutak kada je Ana osetila tu novu odgovornost? Jer ona je mlada, zrela žena, koja je nakon te spoznaje odgovornosti još malo dozrela i shvatila da sada još više treba da vodi računa šta priča, kako izražava misli, na koji način, kojim tonom… a sa druge strane ekrana pomno je gleda mnogo ljudi.

’’Najveći trenutak koji je mene izdigao na jedan drugi nivo bio je BigU događaj u Ljubljani pred četiri hiljade ljudi, gde sam ja bila skromna, iako ne volim tu reč, i ‘’mala’’ pred jednom Lisom Nikols i Mel Gilom. Baš tada su mi ljudi slali mailove i poručivali: ’’Da li ste vi Ana normalni? Vi ste veća zvezda od njih. Ana, ljudi dolaze zbog vas u Ljubljanu, a ne zbog Lise i Gila.’’ Tim porukama sam prvi put shvatila, a verovatno neću nikad u potpunosti, koliko je ljudi došlo da čuje mene, a ne Lisu. Druga stvar je bila kada mi je doktor Mel Gil, autor sjajne knjige ’’Metasecret’’ rekao: ’’Dušo ti ne znaš ko si. Ti zaista ne znaš ko si, i to je sva tvoja lepota. Nisi svesna vlastitog znanja, vlastite mudrosti, koliko si života dotakla. Ovo što ti prenosiš… o tome se u metafizici pišu knjige’’.

’’Jedan Mel Gil meni ovo govori?’’… a onda je zastala i nastavila…

’’I opet za dva dana kasnije, ja snimam live i imam osećaj da mene sluša deset ljudi. Kad završim video ja vidim da ih je bilo 30 hiljada! Ne mogu pojmit taj broj. Nikad nemam taj dojam koliko sam života dotakla.’’ Logično mi je bilo da samim tim Ana nosi tu odgovornost u sebi, međutim želela je da bude veoma jasna po tom pitanju i dala je objašnjenje pojma odgovornosti, rekavši mi da postoje različiti nivoi i pogledi na odgovornost.

’’Ja nikome ništa ne dugujem. I to želim da ljudi shvate. Ja sam svesna da ja dajem, ali i da u istom danu mogu reći: Sad je dosta! I to sam rekla u jednom intervjuu u kom su me pitali: Šta bi poručila svetu da su ti zadnji trenuci?… rekla je: ’’Svetu? Ništa. Okrenula bi se obitelji. Svetu sam sasvim dovoljno govorila do sada. Da moja obitelj postane prioritet, sve ostalo staje u trenu.’’

Ako malo razmislite o ovoj konstataciji shvatićete da je krajnje logična. Međutim, postavio sam pitanje, a šta bi se desilo sa svim onim ljudima koji su navikli na Anu, njena učenja, na sve porcije znanja koje im mogu biti sklonjene isped nosa. Da li oseća odgovornost prema njima? Ana je bila jasna: ’’Ne. Ja ljude učim da me ne smeju trebati!’’

I zaista, ono što niko ne može da oduzme Ani je njeno pravo na izbor. Da ona nikome ništa ne duguje. Toga trebamo biti svesni i svi mi koji je pratimo, zahvalni što je tu. Važno je ne vezivati se za ljude i ideje, u čemu se Ana apsolutno slaže.

Sa druge strane, Ana je navela primer kada oseća ogromnu odgovornost: ’’Ako mi na seminaru dođe žena koja se bori sa sedam tumora, svaka reč mi nosi 10 tona odgovornosti. Jer je to pitanje života i smrti. Tu apsolutno imam odgovornost kako ću odgovoriti, na koji način, kako će me ona razumeti itd.’’ Primetio sam i konstatovao da kroz sve što Ana radi, ona želi da ostane svoja i da joj je to apsolutni prioritet.

’’Ja ću uvek biti ono što jesam, autentična, po cenu da me optrati mnogo ljudi. Ja uvek govorim ono što ljudi trebaju čuti, a ne što žele čuti.’’

Upravo zbog toga, svi oni komentari ispod videa gde ljudi pišu kako su se promenili ili nešto promenili u svojim životima, Ani prijaju, i smatra da je to rezultat njenog rada i dobar vetar u leđa, sa jasnom porukom, da izvor toga nije ona, već sami ljudi koji je prate.

’’Ako ja kreiram svoj život, onda i vi kreirate svoje. Svoje promene ste vi napravili a ne ja. Nisam ja došla do ljudi, ljudi su došli do mene, jer su bili na vibraciji mog videa kad im je neko slao… da nisu, ne bi ga videli. Ljudi imaju običaj da kažu i ja ih razumem: ’’Život si mi promenila’’. Tako i ja mogu reći ’’Nil Donald Volš mi je život promenio… ali nije. Jer da ja menjam život, svima bi ga promenila. A postoje ljudi kojima ja nisam promenila život.’’

Sve ovo utiče na mnoge ljude koji napreduju, razvijaju se itd. Razmišljaju o težini svega, prosto mi je sinulo da se zapitam da li bi Anina učenja imala prolaz i u drugim zemljama, osim na prostoru ex-Yu. Ako su zaista toliko prodorna i dobra, zašto nisu postulat učenja kod svih, zašto nije opšteprihvaćeno? ’’U Americi bih najbolje bila prihvaćena, ali mislim da bih prošla svuda jer imam emociju koju ljudi osete’’ tvrdi Ana.

Nastavili smo da ćaskamo na razne teme, jer sa takvim ljudima prosto možete da razmenjujete mišljenja u nedogled. Između puno puno smeha, nazdravljanja životu, ljudima, jedna činjenica je provejavala veoma jasno: Ljudi od Ane prave zvezdu, iako se ona ni najmanje tako ne ponaša i oseća. To je nešto što je i sama Ana primetila i želi da ponovim i u ovom tekstu. ’’Ljudi od mene prave neku nedostižnu osobu. Ljudi od mene prave zvezdu. Ja sam sebi Ana, ništa drugačija od drugih.’’ kaže Ana i nastavlja ’’I samim tim što sam se javila tebi nakon tvog bloga, onako iz srca, je dokaz da sam normalna i da potvrđujem sve ono što pričam u videima. Meni je to bilo prirodno. Jer da nisam, onda sam lagala… a na takve ljude trebate reagirat (misleći na mene).’’

Kada govorimo o idolima u životu i prilikama da ih upoznamo nailazimo na jednu pojavu – zaslepljenost sjajem veličine osobe koja je ispred vas i koja vam je idol. Usled te zaslepljenosti čovek može da proizvede kontraefekat iz najbolje namere, zato je bitno biti u istoj ravni da bi se moglo komunicirati sa njima. Kako postaviti sebe u ravan sa nekim od koga ste puno naučili ili na koga se ugledate, bilo je pitanje za Anu. ’’Ne smeš biti zaslepljen sjajem, nego ’’ponizan’’ pred mudrošću koju oni imaju, ali koju ti govore da je i ti imaš u sebi’’.

Ja, Tijana, Ana, Marina i Saša

Zapitao sam se onda šta sve nas sprečava da budemo kao naši idoli?

Ana: ’’Izbori koje donosimo, uzrokovani programima i strahovima koje imamo, a koje smo stekli kroz vaspitanje i odrastanje.’’ Ovo je bila izvesna vrsta potvrde da današnja deca, kojima su idoli Ivanišević ili Đoković, ne mogu postati novi oni, već mogu postati novi svoji kojima su Ivanišević i Đoković bili vetar u leđa i uzor. Dakle, možemo postići isti nivo uspeha, a ostati svoji, što i jeste najvažnije.

Kako neki ljudi znaju šta je visoka vibracija, a neki ne, zanimalo me je šta se desi kada se u prostoru i vremenu sretnu dve visoke vibracije? Naveo sam primer boksera i MMA borca, koji su imali svoj meč nedavno, u kom po logici, obojica imaju visoku vibraciju i želju za pobedom. Koje su to sitnice koje dovode do toga da jedna bude jača od druge, odnosno šta se desi kada se suoče, može li jedna visoka vibracija da anulira drugu visoku vibraciju?

’’Obojica će dobiti ono što trebaju, što je najbolje za njih. U tom trenutku gubitak meča za jednog je za njegovo dobro’’, kaže Ana. Takođe, Ana nam napominje da je veoma važno da osvestimo da je sve energija. Da je fokus energija, da je misao energija. I da je sve što govorimo energija, kao svetlost.

’’Zato sam i znala da će Tramp pobediti, jer su svi stavili fokus na njega, a to onda postaje sve veće i veće. Fokusom na jedno mi mu dajemo snagu i hranimo to’’, jasna je Ana.

Noć je polako ulazila u sitne sate… hteli smo da ispoštujemo Anino i Sašino vreme, da im ne oduzimamo puno… međutim svima nam je bilo toliko dobro, da smo umesto nekih zamišljenih 2 sata razgovora, ostali preko šest sati zajedno! Nismo ni osetili da je toliko prošlo, sve dok nas glas konobara nije prekinuo rečima: ’’Ja se izvinjavam, vi ste poslednji ostali, zatvaramo konobu, pa…’’ Bilo nam je jasno da je fajront. Krenuli smo da šetamo starim gradom Splita, da se smejemo, šalimo i naravno slikamo.

Puno, puno toga je rečeno te noći. Iz poštovanja prema Ani i Saši, neke priče ćemo zadržati za sebe, a koje će ostati duboko urezane u nama. Na mnoge konstatacije, stavove i mudrosti smo bukvalno ostali bez teksta. I dok je Ana nastavljala da priča o temi, naš mozak je ostajao na prethodnoj konstataciji, obrađujući te informacije i duboko ’’roneći u sebi’’ pokušavao da logički svari sve novo što smo čuli. Tek tako, pomerila nam je granicu u glavi. Otvorila nove dizne. Zamislila nas. A kada se vratite u trenutak vidite Anu kojoj je sve to normalno, koja to živi i koja je ono što priča.

Nekoliko stvari sam zaključio nakon ovog intervjua:

  • Ana je jedna od retkih osoba koja neki problem/izazov može u trenutku da sagleda iz pet uglova. Ja se napregnem, pa nekad i dođem do tri. Ana lagano do pet. I znate šta je najzanimljivije? Svih pet uglova sagledavanja iste teme su krajnje logični, razumni, svarljivi, svaki može da bude potencijalno rešenje, a na vama je da izaberete ono koje je najviše u skladu sa vama. Neverovatno.
  • Ana je izuzetno svesna vremena i prostora. Sjajno oseća ljude. Njihove vibracije. Ne mora ni da priča sa vama, ona vas oseti i tačno zna sa kim ima posla. 🙂
  • Nesebična je u deljenju znanja i mudrosti. To prosto postoji u njoj. Život gleda na poseban način, i uskladila se sa time.
  • Sve je moguće. Sve je na nama. Sve je u nama. Duboko, odgovori su tu. Trebamo usporiti, osvestiti trenutak, meditirati, i odgovori će doći.
  • Ne želi da je ljudi gledaju ka zvezdu. Želi da bude slobodna, da svakog može zagrliti i razmeniti energiju.
  • Sprema je da pomogne svima koji imaju normalan pristup. Ono što mi treba da znamo jeste da to ne zloupotrebljavamo zarad pogrešnih ambicija. Ona će to prozreti i onda ste ćao- zdravo.
  • Zaista, budimo zahvalni što sa nama deli svoja učenja i što nam pruža priliku da promenimo, unapredimo, oplemenimo svoje živote, jer…

Ana Bučević je zaista simbol prepoznavanja ljudi.

Ana, Saša, hvala na divno provedenom vremenu, uživali smo u svakom trenutku.

Marko, Tijana i Marina.

#BudiPromena

About The Author

Krenuo sa sportom. Prešao iz analognog u digitalno. Kreativac. Osnivač Adria Daily magazina. Zaljubljenik u dobre stvari. Ne voli nepravdu. Život ne želi dapamti po rizicima koje nije prihvatio.