Monday, January 22, 2018
DonMarkoC

Dno Dna. Ćutimo dok život pored nas prolazi.

Juče sam čuo novu pesmu Đorđa Balaševića – Dno Dna. Na prvu mi je bilo jasno o čemu se radi, bez i da sam čuo i jednu reč pesme. A pesma… Suština svih nas, pogađa u metu, remeti balans, osvešćava neosvešćene, prosvetljuje one koji su duboko u tami taštine. Podstakla me je da se zapitam ZAŠTO ĆUTIMO? Naša tišina je gromoglasna, udara direktno u glavu, ali je jednokratna.

Svi se pitaju zašto nam je ovako kako je? Mnogima je prosto pukao film i odlučili su se da napuste zemlju, odu tbuhom za kruhom, i na nekom nivou ih razumem. Stomak ne pita za rodoljublje. Mladi na Balkanu su bukvalno bez perspektive, i ma koliko želeo da u to ne verujem, da budem pozitivan, svuda oko mene je beznađe. Ljudi su bez ideja, a ugledaju se na sistem vrednosti koji im je postavljen. I ne samo u Srbiji, pažnju želim da skrenem i na položaj mladih na Balkanu, na sistem vrednosti koji nas uporno spušta na zemlju i ne dozvoljava nam da ispoljimo svoj talenat, svoj karakter. Taj lažni sistem vrednosti imate na televiziji non-stop, na prvim stranama štampanih medija, na internetu. Licemerstvo je postalo novo must have. Gde smo se sapleli o sopstvene misli i bauljamo u mulju lajkovanja i instant slave? Koliki je doseg svega toga govori i činjenica da smo na internetu jaje jajetu. Pogledam tako ljude koje ne poznajem i koje ne osuđujem upravo iz razloga jer ih ne poznajem…ali sve je lažna slika. Svi liče jedni na druge, društveno mrežna vojska smo postali neprimtno. Nema ničega osim puta koji su zadale Stanije, Mimi Oro, Farme, Zadruge, Parovi, DNK emisije, Vučićevići i ostali pit bulovi, Marići, naj Evropljani itd. Od svega smo uspeli samo da se ugledamo na najlošije. Decu koja nisu svesna sebe, svog okruženja, (ne)talenta, koja ne misle svojom glavom, guramo u neke emisije gde ih neko ko nema nikakav kredibilitet, ocenjuje!

Došli smo u situaciju da svi žele slavu preko noći. Da je to jedino što svi moramo da radimo, da težimo slavi. Danas imamo najviše pevača po glavi stanovnika na svetu! Roditelji to rade bez puno razmišljanja, i ne osuđujem ih, ko sam ja da ih osuđujem, pabaš zato ih ne razumem. Možda im je to slamka spasa jer drugog rešenja nemaju. Ta mašinerija je uveliko prisutna, i danas smo u situaciji da smo sa manjkom samopouzdanja i da moramo da trpimo tuđa ocenjivanja jer smatramo da bez nečijeg glasa mi ne vredimo? KO VAS LAŽE? Zar je bitno šta neko ima da ti kaže? Ovakve pojave prve ne bi trpele nečija ocenjivanja, a danas nas ocenjuju za sve, mediokriteti večito sumnjivih vrednosti.

Došli smo u situaciju da to što imamo dva fakulteta ne znači ništa. Da to što možda ne možemo da nadjemo posao ne znači ništa. Da to što bi možda hteli da se usavršimo čak i bez novčane nadoknade, a nemamo gde, ne znači ništa!

Beograd je grad u kom živim, grad bez budućnosti, grad koji ne živi već preživljava. Beograd je samo još jedan Kruševac, Kostolac, Leposavić, Vrnjačka banja, Banja Luka, Cetinje itd. Još jedan grad koji mladima ne pruža ništa, ili im prividno nameće NADU kao osnov za spinovanje stanja i pandan za punjenje džepova političara! Okrenete li se oko sebe? Gde je to bolje? Gde su to svetski prvaci u matematici u prednosti u odnosu na Macu diskreciju?

Usvoji smo ono što sistem traži od nas! Da ćutimo, stojimo, ne prigovaramo, da se ne ističemo govorima, da ne pozivamo na nešto što državi ne odgovara, a za uzvrat ne dobijamo ništa! Dno Dna. Internet revolucije su upravo ono što njima odgovara, jer internet je pucanj u prazno. Internet je ”svakog čuda tri dana dosta.” Internet je revolucija iz fotelje, i mi uveliko sedimo… i ćutimo.

To je ono što žele. Pogledajte se u ogledalo i shvatićete da sam Ja Ti, da si Ti Ja, ma koliko to opovrgavali, jer u ovom sosu smo zajedno.

Gde smo sad? U Srbiji gde treba da se ćuti. U Srbiji gde je sve kontradiktorno. U Srbiji gde je medijski mrak. U Srbiji u kojoj je zabranjeno biti druge orijentacije, opredeljenja, druge partije, gde i dalje čekamo 1.000 evra od akcija. U Srbiji gde treba da budeš pokoran, da trpiš torturu, da preživljavaš. U Srbiji gde je iPhone moranje!

Danas sam na posao krenuo busom u kom sam osetio nalet negativne energije i ogorčenosti ljudi oko mene. Najmanja glupost je dovoljna da te neko iznapušava, nametne svoje, da mu se oči zakrvave od besa, da iz njega progovori ego. Beograd mi možda prividno nudi mnogo više od drugih gradova u Srbiji, a zapravo je mali kao i svaki drugi. Bezidejni, on nam nudi samo iluziju da će biti bolje.

Ja sam ona generacija izgubljene mladosti zbog ratova, sankcija, ucenjivanja drugih. Mladi ljudi su oni koji skoro nisu putovali, skoro nisu nekom nešto poklonili jer nemaju para, oni koji imaju talenat a nemaju gde da ga iskažu bez moranja da uđu u mašineriju ocenjivanja, koji želi samo da žive od svog rada, koji žele da se zaposle bez Veze, koji želi da stvore porodicu ali nemaju uslove. Koji večito čekaju nešto bolje. Koji se samo nadaju.

Dno dna nam poručuje da nas sistem ne vidi, ne prepoznaje. Da moje Zvanje nema mesta u sistemu. Da na oglasima za posao nema posla za mene. Da moram da se doškolujem. Da moram u stranku da bi mi bilo bolje. Da mogu da kupim diplomu jer je to postalo normalno. Da bogatim klincima još bogatijih roditelja koji ubijaju kolima, pištoljima, ne možemo ništa. Da ih sistem štiti. Da smo statistička greška svopstvenog naroda i zemlje. Da sa decom ne možeš na Južnu tribinu, jer je tamo čika Hrvat sa tetovažom Draže. Da moraš da aplaudiraš u publici po direktivi svaki put kad se izgovori ime Palma. Da moraš da spustiš glavu kad ON prođe pored tebe.

Mi smo ti  koji slušaju svakojaka obećanja vlasti. Kojima se smučilo da gledamo naperlitane starlete koje obilaze pola sveta i poziraju ispred svakog monumetalnog zdanja jer su zaboga videle da i drugi to rade. Mi smo ti koji neće obići svet. Mi smo ti koji se nismo skinuli da bi bili primećeni!

Ja sam Ti! Moji drugovi su Ti. Generacijama koje dolaze ne želim da budu Ti i Ja.

Svoj rođendan, onaj 18ti sam proslavio u podrumu… bilo je bombardovanje Srbije. Od tada do danas neke stvari su se promenile… neke nisu. Sistem vrednosti se usađuje u porodici, ne na tv-u. Sistem vrednosti više ne postoji u Srbiji. Sistem vrednosti kreiraju oni koji su 90tih bili mladi, bili tinejdzeri. Oni koji su tih godina furali maliziju, kappa trenerku, kojim su uzori bili oni koji su spavali po hotelima, vozili dobra kola, koji su se obogatili preko ledja drugih. Te generacije i dan danas imaju korene u našem sistemu, te generacije su neizbežne, te generacije ti omogućavaju posao, te generacije ne dozvoljavaju mladima da nadju svoje mesto u sistemu! Osećam se kao da smo svi u podrumu.

Mladi ne žele da ih neko ponižava. Mladi ne žele da im Miša Vacić kroji sudbinu.  Mladi ne žele da oni sa kupljenom diplomom imaju prednost. Mladi koji su ostali u Srbiji, da žele, mogli su da odu iz zemlje i bore se na nekom drugom mestu.

Ćutimo dok život pored nas prolazi. Isti onaj kao i juče, isti onaj koji ne uliva nadu za bolje sutra.

 

Oglašavanje

About The Author

Krenuo sa sportom. Prešao iz analognog u digitalno. Kreativac. Osnivač Adria Daily magazina. Zaljubljenik u dobre stvari. Ne voli nepravdu. Život ne želi da pamti po rizicima koje nije prihvatio.

%d bloggers like this: